Alister Krouli, planinar

Savremena istorija iznedrila je mnoštvo kontroverznih ličnosti, ali retko koja je ostala toliko ozloglašena kao Alister Krouli (1875-1947).

Engleski mistik, svojevremeno zvan i "najizopačeniji čovek na svetu", ostao je upamćen pre svega kao okultista (mnogi će pogrešno reći i satanista), filozof i pesnik, ali i intelektualac sa mnogo talenata. 

Površniji biografi samo će uzgred pomenuti da se Krouli bavio i planinarenjem, čime će njegovim dostignućima na ovom polju biti učinjena ogromna nepravda - svojim poduhvatima Krouli bi se objektivno morao svrstati među najznačajnije alpiniste svog vremena, rame uz rame sa pionirima modernog planinarstva s početka XX veka.

Za čoveka koga će istorija upamtiti pre svega kao osnivača individualističke filozofske škole (često pogrešno nazivane i religijom) nazvane Telema (Thelema) i autora prve objavljene homoerotske poezije (u isto vreme kada je jedan Oskar Vajld zbog sličnih sklonosti osuđen na robiju), možda će mnogima zvučati začuđujuće da je Krouli u prvoj polovini života sebe više pronalazio u planinarstvu nego u bilo čemu drugom.

Prema sopstvenim rečima, od najmlađih dana se najlepše osećao sam u planini. "Lepota forme i boje, fizičko uzbuđenje u vežbanju i mentalna stimulacija snalaženja na nepristupačnom terenu, bili su ključni elementi mog zanosa", zapisao je u svojoj knjizi "Ispovesti" ("The Confessions of Aleister Crowley: An Autohagiography"), kapitalnom delu od čijih je bezmalo 900 strana gotovo trećina posvećena planinarskim pričama i razmišljanjima na temu planinarstva.

Oko 1895.

1898.

Prema ovoj knjizi, ključnoj za proučavanje Kroulijevog života i dela (ali istovremeno vrlo zanimljivom i u literarnom smislu), ljubav prema planinama rodila se kod mladog Alistera mnogo pre interesovanja za okultno.

Kao sedamnaestogodišnjaka zatičemo ga na planinama Skafel (Scafell, 964 m.n.v.) i Skafel Pajk (Scafell Pike, 978 m.n.v.) u engleskom nacionalnom parku Lejk Distrikt (Lake District), gde je pešačio i pentrao se po vrhovima i liticama sve dok mu od iscrpljenosti potpuno nisu otkazale noge, te je do najbliže civilizacije morao da dopuzi na rukama i kolenima.

Dve godine kasnije postaje član Škotskog Planinarskog Kluba (Scottish Mountaineering Club), jedne od najstarijih planinarskih organizacija u svetu, ali će i pored toga nastaviti da u svojim pohodima ispoljava ogromnu individualnost i tokom celog aktivnog bavljenja planinarstvom bude veliki protivnik politike i filozofije organizovanih društava.

Skafel i Skafel Pajk, razglednica s kraja XIX veka
sa starijim nazivima ovih planina

Krouli je ovim organizacijama zamerao pre svega rigidnost u poštovanju nekih strogo zacrtanih pravila, zbog čega su njegovi stavovi u zvaničnim planinarskim krugovima proglašeni ekstremnim, dok bi se u današnje vreme mogli pre nazvati razumnim.

Krouliju je najviše smetalo što Alpin klub (Alpine Club), u to vreme vodeću svetsku planinarsku organizaciju, predvode ljudi staromodnih shvatanja i bez atletskih sposobnosti, koji su radije bili spremni da neki uspon proglase nemogućim nego da podrže nekoga u pokušaju da ga izvede.

U to vreme važilo je i pravilo da se planinarima računaju isključivo usponi izvedeni u pratnji lokalnih vodiča, što je umanjivalo realno veće uspehe samostalnih penjača, a Kroulijeve oštre kritike ovog pravila u svakoj prilici doprinele su da se ono konačno i ukine, čime su vrata visokogorstva otvorena za sve dovoljno spretne planinare a ne samo za one spremne da plate često paprene cene lokalnih vodiča. 

O lokalnim vodičima, naročito onima u Alpima, Krouli je uglavnom imao vrlo nisko mišljenje: smatrao je da njihovo znanje i umeće nije odraz velikih penjačkih sposobnosti već mehanička radnja prenošena s kolena na koleno, i kao takvo usko ograničeno na planine po kojima su vodili grupe, te da na drugom terenu uopšte ne bi umeli da se snađu.

Grejt Gejbl, fotografija s kraja XIX veka

Sličan stav gajio je i prema nekim istaknutim alpinistima svog vremena.

Poznat je njegov sukob sa tada čuvenim Ovenom Glinom Džonsom, za koga je važilo da može da ispenje i smerove koji su se smatrali nemogućim, a kojeg je Krouli smatrao lošim penjačem i prevarantom koji se služio nepoštenim sredstvima kao što su nošenje na krkače od strane drugog penjača, unapred pripremljena tehnička pomagala i slično.

Krouli i Džons sreli su se samo jednom, na planini Grejt Gejbl (Great Gable, 899 m.n.v.) u Lejk Distriktu, nakon čega počinje njihovo rivalstvo. Džons je već tada imao reputaciju najboljeg penjača u Engleskoj, a mlađani Krouli je neke njegove podvige sa lakoćom ponavljao, kao što je uspon na Nejps Nidl (Napes Needle), kameni špic za koji je Džons tvrdio da niko drugi ne može da ga ispenje.

Budući da je Krouli uvek penjao sam a Džons na sve svoje poduhvate vodio fotografsku ekipu, Džonsu je bilo lako da Kroulija otvoreno naziva lažovom. Nakon što je Džons prvi ispenjao pukotinu Kern Nots (Kern Knotts) u Grejt Gejblu tako što su ga drugi podigli dovoljno visoko da dohvati prvi oslonac, Krouli je ovaj smer ispenjao samostalno i nakon uspona opisao da je do prvog oslonca došao tako što je u pukotinu zaglavio kamen. Skeptičan prema Kroulijevim navodima, nedugo potom smer je pokušao i izvesni H.V. Rid, koji je našao Kroulijev kamen i tako potvrdio njegovu priču, a zatim ga izvadio i sam izveo uspon bez njega, što je bio veliki udarac na Džonsovu reputaciju ali pre svega njegov ego. 

Konačan sud o Džonsovim alpinističkim sposobnostima dao je prst sudbine: sa nepune 32 godine okončao je svoju karijeru i život na tragičan način, u Alpima, povukavši sa sobom u smrt tri lokalna vodiča pri pokušaju smera kojem očigledno nije bio dorastao.

Nejps Nidl, fotografija s kraja XIX veka

Opis smera iz brošure s kraja XIX veka

Uspon uz pukotinu Kern Nots, fotografija s kraja XIX veka

Jedna od penjačkih strasti mladog Kroulija bile su litice rta Biči Hed (Beachy Head) kod Istborna, na krajnjem jugu Engleske. Iako kratke u vertikalnom smislu, litice Biči Heda smatrane su nepobedivim za penjače zbog poroznih krečnjačkih stena koje su bile vrlo nestabilne i krušljive.

Krouli je ovde još kao tinejdžer ispekao penjački zanat, bez upotrebe tehničke opreme, što mu je kasnije dosta značilo pri usponima na ozbiljnije visine.

Biči hed, fotografije sa početka XX veka

Iste godine kada postaje član Škotskog planinarskog kluba, devetnaestogodišnji Krouli prvi put boravi u Alpima, kojima će se nakon toga godinama vraćati.

Iako u svojoj karijeri nije zabeležio nijedan prvenstveni uspon na neki vrh, na nekim vrhovima je osmislio nove smerove. U leto 1894. penje Ajger (Eiger, 3967 m.n.v.) i Jungfrau (4158 m.n.v.), a pravi i prvenstveni uspon na Ortler (3905 m.n.v.) iz smera Hintergrat, koji je ranije bio definisan ali pre Kroulija nikad ispenjan celom dužinom. 

Sledeće godine izvodi prvi uspon bez vodiča na Menh (Mönch, 4107 m.n.v.), prvi prelazak celog grebena Aiguilles Rouges d'Arolla (3646 m.n.v.) i prvi spust sa vrha Trifthorn (3728 m.n.v.) zapadnom stranom, a 1897. izvodi drugi uspon na Mon Kolon (Mont Collon, 3637 m.n.v.) sever-severoistočnim grebenom. Onima koji iole poznaju alpske vrhove jasno je da su sve ovo izuzetno zahtevni poduhvati koji i danas predstavljaju veliko penjačko dostignuće, a krajem XIX veka smatrani su praktično neostvarivim.

Menh, Ajger i Jungfrau, razglednica s kraja XIX veka

Ortler, razglednica s početka XX veka

Aguilles Rouges d'Arolla i Mont Collon, 1919.

Uprkos izraženom individualizmu i negativnom stavu prema zvaničnim organizacijama, Krouli je gajio izuzetno poštovanje prema pojedinim istaknutim alpinistima svog vremena.

Među njima je bio i Albert F. Mameri, vođa prve ekspedicije na neki vrh viši od 8000 metara (Nanga Parbat, 1895), koji je tom prilikom ujedno postao i zvanično prvi čovek koji je poginuo na jednom takvom poduhvatu. Moguće da je Krouli simpatisao Mamerija zbog takođe oštrog stava prema Alpin klubu, koji nije priznavao njegove uspone bez vodiča niti je želeo da ga primi za člana zbog radničkog porekla.

Druga ličnost kojoj se Krouli izuzetno divio bio je Oskar Ekenštajn, kojeg će upoznati 1898. i ubrzo prihvatiti za svog mentora. Ekenštajn, po vokaciji železnički inženjer, u istoriju planinarstva upisao se između ostalog i kao konstruktor prvih modernih dereza, ali malo je falilo da istorija izgleda drugačije: u isto vreme kad i Ekenštajn, Krouli je nezavisno od njega osmislio sopstveni sistem klinova za cipele, ali se Ekenštajnov model ipak pokazao izdržljivijim i dovoljno dobrim da 1908. godine uđe u serijsku proizvodnju.

Saradnja Kroulija i Ekenštajna pokazala se izuzetno plodnom u penjačkom smislu. Ekenštajn, koji je važio za jednog od tehnički najpotkovanijih alpinista svog vremena, obučavao je Kroulija najrazličitijm aspektima planinarstva, a kao direktan rezultat cele te priče bilo je mnoštvo uspona i postignutih rekorda.

Štaviše, do 1901. godine sve planinarske rekorde na globalnom nivou držali su ili Ekenštajn ili Krouli - osim jednog: visinskog rekorda (koji je određivao najveću nadmorsku visinu koju je dostigao čovek, a koji će izgubiti smisao prvim uspešnim usponom na Everest 1953. godine), koji je prvenstvenim usponom na Akonkagvu iz 1897. godine držao Matijas Curbringen, takođe Ekenštajnov učenik.

Oskar Ekenštajn (oko 1890.)

Ekenštajnovi nacrti za dereze, objavljeni u časopisu
Oesterreichische Alpenzeitung 1909. godine

Ekenštajnove dereze

U leto 1900. godine Ekenštajn i Krouli putuju u Meksiko, gde se na vulkanskim planinama višim od Alpa pripremaju za planirane ekspedicije na Himalajima.

U Meksiku penju Ikstacihuatl (Iztaccihuatl, 5230 m.n.v.), Nevado de Kolima (Nevado de Colima, 4270 m.n.v.) i Nevado de Toluka (Nevado de Toluca, 4680 m.n.v.), sa vrhovima različite visine i tehničke težine, a na Kolimi čak prisustvuju erupciji vulkana. Krouli je u svojim memoarima zabeležio oduševljenje prirodom Meksika, koje ipak neće biti ni blizu onoga što će doživeti dve godine kasnije u Himalajima.

Ikstacihuatl, oko 1930.

Nevado de Kolima, oko 1920.

Nevado de Toluka, 1907.

Krouli pred polazak na K2, Šri Lanka, 1902.

Oskar Ekenštajn predvodio je prvi pokušaj uspona na K2 (8611 m.n.v.), drugi najviši vrh sveta, 1902. godine, a u penjačkom timu te ekspedicije bio je i Alister Krouli. Današnji komentatori u stanju su da kažu da se Krouli u tom društvu našao isključivo iz sopstvenog kaprica, međutim istina je da je mesto u tom timu itekako zaslužio izuzetnim alpinističkim sposobnostima.

Ceo tok ekspedicije detaljno je opisan u Kroulijevim "Ispovestima" (u svojim zapisima on ovaj vrh naziva imenom Čogo Ri (Chogo Ri), koje se danas uglavnom više ne koristi), gde autor iznosi neke od prvih impresija Evropljana na himalajskim visinama, iz prve ruke. Međutim, zbog Ekenštajnovog lošeg odnosa sa Alpin klubom, ovaj pokušaj uspona je u javnosti praktično ignorisan i danas gotovo zaboravljen.

Iako ekspedicija zbog nepovoljnih vremenskih prilika nije uspela da se domogne vrha, kasnije ekipe su se koristile njihovim iskustvima, a kao najznačajniji rezultat ističu se fotografije koje je načinio švajcarski alpinista Žil Žako-Gijarmo, među kojima i prva fotografija vrha K2.

Članovi ekspedicije K2 iz 1902. godine: Ekenštajn i Krouli sede u sredini,
Žako-Gijarmo je u donjem redu levo

Prva fotografija K2, proleće 1902.

Krouli u podnožju K2

Krouli u jezeru glečera Baltoro

Putevi Kroulija i Žako-Gijarmoa ukrstiće se ponovo tri godine kasnije, sa katastrofalnim posledicama. 

U proleće 1905. godine, na Žako-Gijarmoovu inicijativu je pokrenuta nova ekspedicija, sa ciljem prvenstvenog uspona na vrh Kančendžunga (Kangchenjunga, 8586 m.n.v.) na granici Indije i Nepala, treći najviši vrh na svetu, a Krouli je pristao da učestvuje u ekspediciji samo pod uslovom da bude proglašen za njenog vođu.

Ekspediciju su od početka obeležile nesuglasice dvojice ključnih ljudi, a kulminacija svega je bio konačan raskid njihove saradnje nakon jedne žučne rasprave, nakon čega je Žako-Gijarmo usred noći poveo polovinu ekipe nazad sa planine, pri čemu je poginulo četvoro ljudi. Krouli je odbio da pošalje pomoć, a već sledećeg dana je i sam prekinuo ekspediciju i napustio kamp. Neposredno potom, izneo je svoja opravdanja u vidu jednog žustrog članka za novine, u kom je naveo da nema saosećanja za planinske nesreće izazvane nerazumnim postupcima.

Ovaj događaj zapečatio je Kroulijevu planinarsku karijeru: u elitističkim planinarskim krugovima proglašen je krivim za smrt četvorice učesnika ekspedicije, a autoriteti su zauzeli Žako-Gijarmoovu stranu.

Krouli je i ovu ekspediciju, a naročito njen zlosrećni završetak, detaljno opisao u svojim "Ispovestima", pa bi se iz današnje perspektive moglo zaključiti da je pokušao da učini sve da spreči tragediju, dok bi se Žako-Gijarmoovo rezonovanje radije moglo nazvati problematičnim. Jedan od razloga njihovih rasprava bilo je i neslaganje oko vremena polaska na uspon: dok je Žako-Gijarmo tražio da se čeka izlazak sunca da bi se izbegle preniske temperature, Krouli je insistirao na polasku pre zore kako bi se opasni delovi glečera prešli pre nego što sneg i led počnu da se otapaju... Ko je po ovom pitanju bio u pravu, danas više nema sumnje.

Indija, 1905.

Kančendžunga, 1905.

Fotografije sa prve ekspedicije na vrh Kančendžuga, 1905.

Bilo kako bilo, posle fijaska na Kančendžungi Krouli više nije imao iole ozbiljnih planinarskih poduhvata. Rekreativno se penjao po niskim vrhovima u okolini imanja Bolskin (Boleskine), na obali Loh Nesa u Škotskoj, čiji vlasnik je bio od 1899. do 1913. godine, a 1908. godine putovao je u Pirineje, gde je zaključio da ga nakon Himalaja evropske planine više ne privlače.

Prvi svetski rat proveo je u Americi, gde se bavio slikanjem i otvoreno podržavao ratne napore Nemačke, što će se kasnije ispostaviti kao deo kontraobaveštajnog rada za britansku vladu. Među retkim planinarskim crticama iz tog vremena ističe se kratka epizoda iz 1914. godine, koja zatiče Kroulija na stazi Brajt Ejndžel Trejl (Bright Angel Trail) u kanjonu reke Kolorado, gde je oborio rekord u brzini spusta niz tu stazu u dno kanjona za više od pola sata.

Bolskin, 1912.

Brajt Ejndžel Trejl, sredinom XX veka

Nakon rata Krouli se vraća u Evropu, i u aprilu 1920. godine zasniva okultističku komunu u gradiću Cefalu na Siciliji, u kući koju će nazvati Opatija Teleme (Abbey of Thelema).

Pored izvođenja mističnih rituala i bahanalija, ovde između ostalog podučava lokalne dečake penjanju u obližnjim stenama i zapisuje da se na osnovu posmatranja načina penjanja može zaključiti mnogo o ličnosti planinara. Ipak, Kroulijeva sicilijanska epizoda nije potrajala dugo, jer je već 1923. godine po nalogu Musolinija lično proteran iz Italije.

Period opisan u Kroulijevim "Ispovestima" završava se krajem dvadesetih godina. Posle toga više nije ostavljao autobiografske zapise, pa tako nema ni podataka da li se u poslednjih dvadesetak godina života bavio planinarenjem i na koji način.

Opatija Teleme, Cefalu, između dva svetska rata

Krouli sa porodicom ispred Opatije Teleme, 1920.

Kroulijeva smrt bila je bizarna koliko i njegov život.

Pativši čitavog života od astme, nakon Prvog svetskog rata je za olakšavanje simptoma počeo da koristi heroin i brzo razvio zavisnost protiv koje se jedva izborio iz više neuspešnih pokušaja. Međutim, nestašica lekova početkom četrdesetih primorala ga je da se ponovo okrene heroinu, koji ga je ovog puta kao gotovo sedamdesetogodišnjaka već oronulog zdravlja odveo u potpuni fizički slom.

Uprkos zavisnosti, ali i uprkos uvreženom mišljenju o njegovoj ličnosti, gazdarica pansiona u Hejstingsu u kom je umro upamtila ga je kao izuzetno inteligentnu i vedru osobu, izraženog smisla za humor.

Čak ni altruizam u poznim godinama, između ostalog i rad za britansku obaveštajnu službu tokom oba rata, nije uspeo da skine stigmu "najizopačenijeg čoveka na svetu" sa Kroulijevog imena. Ipak, neka njegova učenja (pre svega maksima Teleme "Čini šta ti je volja") uticala su na formiranje nove slobode mišljenja u XX veku i inspirisala mnoge istaknute ličnosti mirovnog pokreta proisteklog iz rokenrola, prvenstveno Bitlse...

Sicilija, 1920.

Tokom života Krouli je ostavio mnogo pisanih razmišljanja na temu planinarstva, od kojih su mnoga u to vreme odbačena kao radikalna i nerazumna da bi se kasnije za većinu ispostavilo da su samo bila ispred svog vremena. Ipak, daleko od toga da su sva bila i ispravna, čak i sa ove vremenske distance.

Pre svega se zalagao za samostalno penjanje, bez partnera, koje je smatrao za najbezbednije uprkos tome što se ni danas ne preporučuje upravo iz bezbednosnih razloga. Bio je veliki protivnik standardnih tročlanih penjačkih grupa, smatrajući da dva čoveka još i nekako mogu da usklade svoje mogućnosti i ritam, dok je treća osoba čist višak.

Možda i najneshvatljivije je njegovo uporno negiranje postojanja visinske bolesti (iako je na K2 i sam na trenutke pokazivao simptome iste), za koju je smatrao da je samo pogrešno protumačena manifestacija digestivnih problema u ekstremnim uslovima...

Ali, iako se njegov uticaj i značaj danas uglavnom zanemaruju, bez Kroulijevog doprinosa bi istorija alpinizma i planinarstva uopšte izgledala mnogo drugačije.

Hejstings, 1947.

Nijedno društvo nikad nije blagonaklono gledalo na one koji krše ustaljene šablone ponašanja, pa će tako i Krouli verovatno zauvek ostati obeležen kao negativac. Ipak, često su upravo takvi pojedinci glavni pokretači progresa. 

U konkretnom Kroulijevom slučaju, razlog za to trebalo bi tražiti u nemogućnosti objektivnog sagledavanja njegovih planinarskih razmišljanja i dostignuća van konteksta globalne slike o njemu u oku javnosti. Što je velika šteta i nepravda, jer - bez obzira na način na koji je živeo i neke njegove stavove - ime Alistera Kroulija zaslužuje da u istoriji planinarstva bude ispisano velikim slovima, odmah uz najistaknutije planinare ranog XX veka.