23. 8. 2017.

MB 657: Iskustva sa obuke za planinske vodiče PSS



Po nekoj suvoparnoj definiciji, planinski vodič je lice formalno osposobljeno za bezbedno vođenje grupa i pojedinaca u prirodi, a pre svega u planinama. Licence za ovu delatnost u Srbiji izdaje Planinarski savez Srbije, a usklađene su sa standardima Međunarodne federacije za planinarenje i alpinizam (Union Internationale des Associations d'Alpinisme - UIAA) i priznate u svim zemljama koje su članice ove federacije.

Planinski vodič nije nikakav superplaninar. Planinski vodič je samo prvi među jednakima. To su ljudi tek malo snalažljiviji, spretniji i odgovorniji od prosečnog planinara, ako i toliko.

Kako postati vodič? Sasvim jednostavno.


Povuče te tako jednog dana društvo na neki tamo maraton na Fruškoj gori. A ti nemaš pojma o planini, bio si možda dva-tri puta sa matorcima u šetnji u prirodi i eventualno trčkarao malo po Borkovcu.

Pa ti se svidi. Pa bi da ideš ponovo. Ali maraton je samo jednom godišnje, pa onda moraš da ideš sam. 

A u gradu ima i neko planinarsko društvo, ali to su sve neki penzioneri pa ne bi baš s njima.

Onda dođe fakultet, dođe posao, društvo se raspe, ali ti i dalje jednom godišnje ideš na maraton. Pa ti postane malo. Pa čuješ za ovaj maraton, pa za onaj maraton, za ovu transverzalu, pa za onu transverzalu, pa za neku treking ligu, pa kreneš lagano jedno po jedno.

Onda jednog dana shvatiš da ipak ne možeš sve sam pa pokucaš na vrata onog planinarskog društva, samo sad tu više nisu oni penzioneri nego neki sjajni mlađi ljudi pa im se konačno pridružiš.

Mic po mic, kilometar po kilometar, vrh po vrh, nakupi se tu cifara više nego što se može izbrojati. Onda ti jednog dana tutnu u ruke neki papir na kom piše da misle da si dovoljno dobar da bi mogao nekoga da vodiš kroz planinu i šutnu te u guzicu za srećan put.

I onda se negde na Ibarskoj nađeš za volanom dok lagano sviće i pitaš se koliko brzo može da prođe dvadeset godina...


Planinarski dom Sopotnica

Služba vodiča Planinarskog saveza Srbije osnovana je 1997. godine i ove godine u kojoj ja beležim dve decenije od prvog učestvovanja na Fruškogorskom maratonu navršava se i dvadeset godina njenog delovanja.

Prva generacija vodiča završila je obuku na Šar planini pod instruktorskom palicom Slobodana Gočmanca, doajena naše planinske pedagogije koji je godinama potom sam vodio školu vodiča, da bi tek nedavno prepustio kormilo stručnom timu koji je danas odgovoran za formiranje vodičkog kadra. 

Centar za obučavanje vodiča nalazi se na Sopotnici, na planini Jadovnik kod Prijepolja. Sama obuka traje desetak dana i pokriva deset oblasti, o čemu malo kasnije.

Prvo i najvažnije: ko i kako može da pristupi ovoj obuci?




Po aktuelnim pravilima, kandidat za planinskog vodiča mora imati najmanje 21 godinu života, završenu minimalno četvorogodišnju srednju školu, mora biti član planinarskog društva u okviru PSS najmanje tri godine, mora imati preporuku matičnog društva, lekarsko uverenje o sposobnosti za bavljenje planinarstvom, kao i prethodno obavljenu osnovnu planinarsku obuku i uspešno završen test fizičke izdržljivosti - Kuperov test.

Možda zvuči kao komplikovana procedura, ali ništa od ovoga nije teško rešiti. Što se planinarskog iskustva tiče, dovoljno je da ono bude na papiru: na obuci se mogu zateći i iskusni stari planinski vukovi jednako kao skoro pa početnici koji se tu prvi put sreću sa nekim oblastima koje pokriva nastavni program. Sebe lično svrstavam negde između, jer ma koliko mi bili poznati neki pojmovi iz organizacije, orijentacije, geografije i meteorologije, toliko sam se sa nekim tehničkim stvarima prvi put sreo tek na obuci.

Nema tu ničega čega bi se čovek stideo, prosto nas sve nisu isti putevi doveli ovamo...




U okviru Službe vodiča PSS postoji više kategorija planinskih vodiča, ali prva i osnovna je III kategorija, odnosno vodiči osposobljeni za samostalno vođenje tura na planinama do 4000 metara nadmorske visine u letnjim uslovima (odnosno na terenima bez snega i leda).

(U vreme kad je nastajao ovaj tekst, postojala je i još jedna niža kategorija - pešački vodiči, koji su imali pravo da vode ture na planinama do 2000 metara nadmorske visine bez tehnički zahtevnih deonica - koja je u međuvremenu ukinuta, a poslednjih godina uvedena je i IIIb kategorija, takođe za vođenje tura bez tehnički zahtevnih deonica ali do 3000 metara nadmorske visine, ali se i dalje licenca III kategorije smatra osnovnom vodičkom licencom, jer nema ograničenja u pogledu težine staza.)

Šta sve mora da zna jedan planinski vodič III kategorije? Tu dolazimo do onih deset oblasti obuke.




1. Oprema
Od njenog veličanstva cipele do poslednje sitnice kao što su rezervne baterije za čeonu lampu, planinski vodič mora da ima odlično poznavanje svakog komada opreme koju će koristiti. To uključuje i tehničku opremu poput užarije i sredstava obezbeđenja, koja u nekim situacijama znači razliku između života i smrti. Poverenje u opremu takođe je ključan faktor koji deluje banalno kad razmišljamo iz fotelje, a sasvim drugačije kad visimo sa litice od tridesetak metara...

2. Poznavanje planina
Osnove geografije i geologije, planinski masivi u svetu, planine kod nas, najviši vrhovi, nadmorske visine... Ko nije bio štreber u osnovnoj i srednjoj školi, eto prilike da se pokaže. Verovatno najsuvoparniji deo obuke, ali se s druge strane na istom i ne insistira preterano na završnom ispitu.

3. Vodička delatnost
Srž obuke, suva suština onoga zbog čega su svi uopšte tu. Džaba nabrajanje svih vrhova iznad 8000 metara, džaba savršeno vezivanje čvorova, džaba abzajl, ako ne znamo da isplaniramo, pripremimo, organizujemo i vodimo akciju na terenu. Ova nastavna oblast podrazumeva i dosta terenskog rada, zbog čega je ujedno i među najkorisnijima i najzanimljivijima.




4. Podučavanje i metodičko prenošenje znanja
Poslovica kaže da nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati. Tako svaki dobar vodič mora umeti i da prenese stečena znanja na druge planinare, a naročito na mlađe naraštaje, u čemu pomaže ovaj segment obuke.

5. Anatomija i fiziologija
Možda nekome deluje kao da je za planinarenje dovoljno obuti dobre cipele i krenuti u prirodu, ali se iza mehanizama funkcionisanja ljudskog tela u prirodnom okruženju krije čitava nauka. Kako i kada trenirati, kako odmarati, šta jesti, možda su to potpuno individualne stvari ali se sve svode na jedinstvene principe koje svaki vodič mora da poznaje.

6. Orijentacija i navigacija
Usavršavanje sposobnosti snalaženja u prostoru, čitanje karata, upotreba kompasa, GPS uređaja... Meni lično izuzetno zanimljiva oblast, a posebna čast je bila raditi sa čuvenim Coletom Gočmancem koji se povodom dvadesetogodišnjice škole privremeno vratio iz instruktorske penzije da bi preneo delić svog ogromnog znanja na novu generaciju vodiča.

S obzirom na priče starijih kolega koji su prošli "Coletovu školu", moram priznati da mi nije bilo nimalo svejedno pri prvom susretu s njim (praktično smo se sudarili u polumračnom hodniku planinarskog doma u pet ujutro), ali isto tako moram da primetim da se moj krajnji utisak dosta razlikuje od bajki kojih sam se naslušao: umesto žive vatre koja seje strah i trepet ja sam upoznao jednu očinsku figuru, tek malo strožiju ali vrlo brižljivu, čija predavanja i praktične vežbe je bilo pravo zadovoljstvo pratiti.

Pravo na odgovor starijim planinarima (čitaj: seratorima) koji "ne priznaju one vodiče kojima nije predavao Gočmanac" je posebna priča, čvrst stisak ruke uz pozdrav "vidimo se na nekom brdu, sine" je neprocenjivo iskustvo.




7. Meteorologija
Tumačenje vremenskih prilika, prognoza vremena i slično. Jedna od najkorisnijih stvari koje treba znati u planini, istini za volju u programu obuke tek pretrčana. Izađete napolje, blenete u nebo i prepirete se da li su to što vidite nimbostratusi ili stratokumulusi, a ono nešto sasvim treće.

8. Bezbednost i spasavanje u planini
Opasnosti u planini, njihova prevencija i otklanjanje eventualnih posledica, osnovi radio komunikacije, uloga i značaj GSS-a... Jer ne ide baš sve uvek kao po loju. Možda i najkompleksnija vežba na celoj obuci je izrada takozvanih improvizovanih transportnih sredstava - po tačno utvrđenim pravilima gde ne sme da bude improvizacije. Zašto se tako zovu, đavo će ga znati...

9. Prva pomoć
Zašto je ova oblast bitna nije potrebno posebno naglašavati. Ono što mi nikako ne ide u glavu su standardi ukazivanja prve pomoći koji se svaki čas menjaju: ovo je treća ili čak četvrta obuka ovog tipa koju sam pohađao, i na primer KPR sam svaki put učio drugačije. Da li to homo sapiensi s vremena na vreme postanu imuni na oživljavanje jednog tipa ili kosti neće više da im zarastaju ako se imobilišu na neki stari način, nisam stručan da kažem.

10. Pravna pitanja
Pravila, pravila... Regulativa, papirologija, birokratija... Dosadni deo posla. Ukratko: odgovornosti vodiča su ogromne, prava striktno ograničena, sredstva osiguranja sklona tumačenju. Toliko o tome.




Posle obuke sledi ispit koji se sastoji iz tri dela: pismenog testa sa pedeset pitanja iz svih oblasti obuke (od kojih se dosta može svrstati u "trik" kategoriju), praktičnog dela gde treba pokazati primenu dve stečene veštine (jedne iz oblasti upotrebe tehničke opreme i druge iz prve pomoći) i na kraju usmenog dela koji se sastoji od dva pitanja suve teorije.

Da li je ispit težak? Zapravo i nije, mada nije teško ni zbuniti se pred ispitivačima. Ipak, to su ljudi koji su za to vreme svakog od kandidata uspeli dovoljno da upoznaju da bi mogli da razlikuju trenutne kikseve od suštinskog neznanja...

Onda dolazimo do čuvene tvrdnje prekaljenih planinara (koji obično nisu ni prismrdeli školi vodiča) da ovu obuku može da završi svaka budala - ima i onih koji padaju.

Šta se s njima posle dešava, nisam siguran. Znam samo da bih ja lično zavrljačio svoje cipele u prvu jarugu kad bi mi se to dogodilo i nikad se više ne bih popeo ni na merdevine...




I šta onda? Pruže ti ruku i požele dobrodošlicu u Službu. Dobiješ jednu lepu sjajnu značku, karticu sa slikom i podacima, uverenje na čvrstom papiru i majicu pomalo pogrešne veličine.

Pojedete, popijete, proveselite se. Razmenite brojeve telefona i izdodajete se na društvenim mrežama i imaš utisak da će ti nedostajati neki od tih ljudi koje poznaješ tek desetak dana a čini ti se kao da su u pitanju godine. (Sa nekima ćeš zaista i ostati u kontaktu godinama kasnije, neke ćeš viđati često, neke samo na godišnjim zborovima vodiča, a neke nikad više u životu. Kao i posle svake škole...)

I onda se negde na Ibarskoj nađeš za volanom dok lagano pada mrak i nemaš više snage ni da se upitaš čemu sve to...




A posle toga? Dalje obuke, organizacija akcija, vođenje tura... Nemam pojma. Zvanja i titule ništa suštinski ne menjaju u onome što čini svakoga od nas. Bar se meni čini da je sa ove strane značke isti onaj čobanin, budala... A šta sutra nosi, ionako nije naše da znamo...

Od trenutka kad sam preuzeo svoju vodičku značku do prve planinarske akcije na kojoj sam učestvovao nisu prošla ni puna četiri dana, a nepunih mesec dana kasnije vodio sam i prvu zvaničnu turu. Dovoljno dobar početak? Mislim da jeste. Ali te priče tek treba da budu ispričane...

Vidimo se na nekom brdu!




1 коментар: