Iako organizacija paraćinskog PK "Javorak" nije bila besprekorna, izgleda da na kraju niko nije bio potpuno nezadovoljan.
Najviše razloga za slavlje imala je domaćinska ekipa, koja je na kraju i osvojila ovo takmičenje u ekipnoj konkurenciji, a PK "Borkovac" iz Rume imao je sasvim dobar plasman, uprkos izostanku sa drugog kola TLS na Tupižnici.
Autobus sa planinarima "Borkovca" krenuo je put Grze još u pet sati izjutra. Tmurno i sivo jutro nije obećavalo savršene uslove za treking, ali atmosfera je bila dovoljno vedra da nas oblaci nimalo nisu brinuli. Oko pola sedam je i nebo već počelo da se razvedrava. Mirisalo je na dobru akciju.
 |
| Otvaranje akcije |
 |
| Start trke |
Naravno, po borkovačkom običaju, zbog kašnjenja u startu jedva smo stigli da se prijavimo za trku...
Nakon prigodnog govora koji su održali načelnik Planinarskog saveza Srbije Iso Planić i predstavnik domaćina Aleksandar Marković, zvuk pištaljke označava start i nešto više od devedeset takmičara hrli odmah uz jak uspon ka prvoj kontrolnoj tački u blizini vrha Veliki kozji rog.
Među takmičarima smo Jovana, Pegaz i ja, ostatak kluba se ipak odlučio za revijalnu turu dužine petneastak kilometara...
Odmah po startu isplivavaju i neke greške organizatora. Na svega dvesta metara pre prve kontrolne tačke gubi se markacija, a odjednom iskrsava upečatljiv putokaz ka vrhu. Pegaz i ja smo nekoliko sekundi u nedoumici, a onda vidimo grupu planinara koja seče livadu u suprotnom smeru i kontrolnu tačku u dnu livade.
Odlučujemo da tamo sačekamo Jovanu, koja je na usponu malo zaostala iza nas, ali nje nikako nema. Na kraju dolazi i čistač i tvrdi da iza njega nema nikoga.
Pitamo ga da nije možda neko pogrešno skrenuo kod putokaza, na šta dobijamo prilično drčan stav da je tako nešto nemoguće jer je staza "savršeno markirana" i posle nekoliko minuta spuštanja na zemlju uspevamo jedva nekako da mu objasnimo da je mnogo ljudi ovde prvi put, da trekeri nemaju naviku da čitaju uputstva sa papira nego da prate markaciju... Tek nakon što se Pegaz dosetio da prebroji planinare sa spiska koji su do tada prošli ispostavlja se da već na prvoj kontrolnoj tački na stazi fali petnaestak ljudi...
Celom tom prenemaganju prisustvuju i dvojica GSS-ovaca, kojima za sve to vreme ne pada na pamet da pođu u potragu za zalutalim planinarima, nego se uporno raspituju za njihove brojeve telefona iako i sami znaju da na planini nema signala...
Na GSS sam imao primedbi i na kolu TLS na Tari, i sada stvarno mislim da je ova služba pretrpana ljudima koji su možda fizički dorasli tom zadatku ali nemaju najosnovnije poznavanje ponašanja u kriznim situacijama i najiskrenije se plašim za svakoga kome se na srpskim planinama nešto desi...
Problem je na kraju "rešen" tako što je čistač nekako uspeo da doviče planinare sa vrha dok je GSS celu situaciju prestajao sa strane.
Ovde smo izgubili celih pola sata. Da je čistač hteo da nas sasluša umesto što je tupio da je "nemoguće da neko zaluta" i da je neko od GSS-ovaca otrčao do vrha da proveri sve bi bilo gotovo za desetak minuta. Ali oni ipak znaju bolje...
Uskoro se pojavila i izgubljena grupa, u kojoj se nalazilo i nekoliko poznatih vodiča PSS. Toliko o savršenoj markaciji...
Iznervirani, izbačeni iz ritma i sa zaostatkom, ali konačno na okupu nastavljamo dalje i ubrzo srećemo nekoliko grupa koje lutaju po šumi, jer se markacija čas pojavljuje a čas nestaje. Nekako izlazimo na neku livadu i nalazimo konačno pravi put.
Hvatam malo jači tempo i ubrzo izbijam na vrh Vis (873 m.n.v.), sa koga se pruža nestvaran pogled ka Rtnju. Ovde već ima signala, pa zovem ostatak ekipe da vidim da li stižu samo da bih čuo da su ponovo zalutali.
Pada dogovor da nastavim dalje sam, jer u suprotnom niko od nas ne bi završio veliku stazu. Sa Visa se spuštam strmom kamenitom stazom sa malo sipara, ubacujem u veću brzinu i do kraja trčim samo svoju trku.
Zanimljivo, do kraja više nema većih problema sa markacijom. Eventualno su ponegde raskrsnice malo slabije označene, ali nema mesta za velika lutanja.
Polako mogu da dođu i pohvale.
Za razliku od tvrdoglavog čistača, kontrolori su svi bili na visini zadatka. Vode i čokoladnih bananica je bilo dovoljno za sve, a čuo sam da su na nekim punktovima delili i čips do kojeg ja ipak nisam došao. Svakako pohvalno.
Najveći plus ipak ide na odabir trase: predeli su živopisni (iako možda ne i spektakularni), a na stazi se smenjuju kamen, blato i prašina, goleti, četinari, stogodišnje listopadne šume...
I pored zaostatka, stižem do eliminacione kontrolne tačke sat vremena pre roka i nastavljam u petlju za završetak velike staze. Blago zatezanje u mišićima i pomalo bolne žuljeve kao uspomenu na Deliblatsku peščaru od prethodnog dana jednostavno ignorišem...
Uspon do kontrolne tačke Crni vrh (680 m.n.v.) brzo mi se pokazao kao jedan od težih ove godine.
Staza je relativno strma, Sunce počinje baš da prži, vrućina je nesnosna, žurim uzbrdo a bune se i pluća i kolena. Postavljam sebi jedno pitanje koje dugo nisam čuo: šta mi je sve ovo trebalo?
Nema odgovora. Onog dana kad ga budem imao okačiću cipele o klin i preći na couch surfing. Ne skoro.
Izbijam napokon na Crni vrh i budim usnule kontrolore da mi daju pečat. Ovde konačno opet ima mreže i stiže mi jedan SMS (kasnije ću saznati, poslat nekoliko sati ranije) koji mi vraća psihičku ravnotežu, pa se strmoglavljujem niz padinu ka sledećem punktu.
Priznajem, ne bez još jedne kraće krize na ponovnom usponu ka Velikom kozjem rogu. Ipak sam do tada imao skoro 70 kilometara u nogama, za tek nešto više od 30 sati. Bilo je doduše i gorih dana...
Cilj. Formalnosti (upisivanje vremena, pečatiranje knjižica, ispisivanje zahvalnica, podela bedževa) i oni manje formalni rituali (zagrljaji, čestitke, hladno pivo, užina)...
Na kraju ostaje dovoljno vremena da se nagrade oni najbolji, i da svi zajedno proslave kraj prve sezone jednog takmičenja koje će sigurno u narednim godinama zaživeti, svako na svoj način.
Jovana i Pegaz su već na cilju, završili su srednju stazu nekih sat vremena pre moje velike.
Druženje se nastavlja do sumraka, a u pola sedam iza nas ostaju samo prazne flašice soka, poneka dopola ispijena flaša piva i utabana zemlja po okolnim brdima. Mnogima se ipak previše žurilo da se vrate kući.
 |
| Proglašenje najboljih |
Uz sve probleme koji su pratili organizaciju u nekim kolima (uglavnom zbog stava "mi to znamo bolje"), opšti utisak je da je prva godina Treking lige Srbije prošla vrlo dobro.
Lični rezultat nije mi toliko bitan koliko uspeh ekipe, a posle svega mi ostaje malo žao što se nismo organizovali i za kolo na Tupižnici jer bismo onda sigurno bili među prva tri kluba na tabeli. Mada se ne treba mnogo žaliti ni na peto mesto...
Biće bolje sledeći put.
Do tada, idemo dalje...
Нема коментара:
Постави коментар