Dunavske Čarolije 2015: Još jedan krug u paklu

Dođoše i prođoše još jedne Dunavske Čarolije, šesnaeste po redu.

Ponovo je to bio poslednji vikend avgusta, ponovo planinarski dom "Kozarica" kod Čortanovaca, ponovo tropski ambijent i ponovo staze za treking i biciklizam, ali ove godine kod organizatora je bio prisutan motiv više da sve bude savršeno.

Posle traljavo izvedene akcije prošle godine, ekipa inđijskog "Železničara" predvođena neumornim Vladom Banićem dala je sve od sebe da ovogodišnje izdanje Čarolija bude zaista na visokom nivou.

Jesu li uspeli u tome? Što se mene tiče, jesu.

Doduše, ne baš sa najboljim ocenama, ali zar je to i bitno?

Nakon što je prošle godine čika Marfi umešao svoje prste, pa je pošlo po zlu praktično sve što je moglo, ove godine se od Dunavskih Čarolija očekivalo pre svega da se isprave neke greške koje su bile plod loše organizacije, a sve preko toga bio bi čist plus.

Ipak, nekoliko dana pred početak akcije delovalo je kao da će ove godine fijasko biti kompletan.

Prvo je zbog otkazivanja vodiča iz programa izbačena "kajak avantura" (koja mene u suštini nije ni zanimala, ali treba napomenuti), a zatim je samo jedan dan pred treking iz (za učesnike nepoznatih) tehničkih razloga promenjena cela trasa trke, pa je umesto na planirano Stražilovo početak staze smešten u seoce Slankamenački Vinogradi.

Prvi pogled na Dunav

Staza jednim delom ide samom obalom reke;
nije naročito mirisno, ali jeste ugodno oku

Sama staza je, osim prvih i poslednjih dva-tri kilometra, bila identična drugoj polovini prošlogodišnje velike staze od sumanutih 48 kilometara.

Tačnije, od meteorološke stanice Koševac do Čortanovaca trasa je svima koji su prošle godine propatili peto kolo Vojvođanske treking lige bila poznata, uglavnom po zlu. I dalje su tu bili asfalt i tucanik, vrlo malo visinskih oscilacija i nesnosna vrućina, za koju ipak nije kriviti organizatora.

Trčanje u ovakvim uslovima uglavnom je nemoguća misija, pa su čak i neki od naših poznatih planinskih trkača na pojedinim deonicama viđeni kako više šetkaju nego što zaista trče, tako da sam ja svojom taktikom "pola-pola" sasvim zadovoljan. Rezultati mi ionako nikad nisu bili u prvom planu.

Hladni izvor

Za početak, hajde prvo da iskritikujem što se može iskritikovati.

Jedan od najvećih problema prošle godine ovog puta je samo povećan: umesto maksimalnog rastojanja od 7-8 kilometara između kontrolnih tačaka, ove godine smo od starta do KT1 imali čitavih 13 kilometara! Na plus trideset i nešto i bez vode uz stazu, to je stvarno van svake pameti.

Po nehumanim uslovima kakvi kao po pravilu prate Dunavske Čarolije, idealno rastojanje između okrepnih stanica bilo bi na četiri, maksimalno pet kilometara.

Ovako staza uopšte nije bila primerena onima koji nisu u potpunosti pripremljeni na paklenu atmosferu, pa i ne čudi da je bilo i odustajanja zbog zdravstvenih problema. Srećom, bez značajnijih posledica.

Under the bridge...

To da je KT2 bila pomerena bliže cilju nego što je bilo planirano saznao sam tek iz komentara na društvenim mrežama nakon trke, ali to mi čak nije ni smetalo.

Ono što mi jeste upalo u oči jeste da su se dežurni kontrolori sa KT2 pojavili na cilju mnogo pre poslednjih takmičara. Iskreno se nadam da je u pitanju bila smena kontrolora, a ne samoinicijativno zatvaranje kontrolne tačke (što se već dešavalo na VTL, na Vršačkim planinama), što bi bilo potpuno neprihvatljivo...

Ma kakve bile vremenske (ne)prilike, uvek je mnogo teže onima koji stazu trče ili pešače nego onima koji sede i dežuraju na jednom mestu, tako da se napuštanje tačke ne može tumačiti drugačije nego kao vid nepoštovanja prema učesnicima trke i jednostavno ne bi smelo da se dešava. Ukoliko je stvarno došlo samo do smene dežurnih, problema nema.

Nigde žbuna ni bandere, nemam kuda da se skrijem

Šumski ambijent, pred sam kraj

Ako i ja kao neko ko je poznat po kritikama ne mogu da nađem više razloga za zamerku, to znači da se može reći da je organizacija ovog puta uspela.

Hajde onda nešto i da pohvalimo: ako baš i nije bilo vode na stazi, na kontrolnim tačkama je bilo i više nego dovoljno za sve. Na KT1 je to bio Hladni izvor (izuzetna voda!), a na KT2 su deljene flašice.

Veliki plus ide i za startni paket: kvalitetna majica (moram da pohvalim to što nije bela niti žuta, pa ću je čak i nositi), lepo dizajniran startni broj i dva odlična vafla (realno, dva sasvim prosečna vafla, ali uzmimo da su odlični, s obzirom da je tako pisalo na omotu).

U paketu je bio i bon za ručak - pasulj, u dve varijante: neljut i ljut, koji je meni ipak bio suviše blag, mada inače vrlo dobar.

Umesto nagrade na cilju...

Nema laži, nema prevare!

Markacija, koja prošle godine baš i nije štimala, sad je bila izvedena sasvim solidno. Doduše, lutanja jeste bilo, ali zbog pada koncentracije takmičara, a ne zbog loše obeležene staze.

S moje strane ide i plus za finalnu etapu, koja je konačno donela i nešto malo šume i pravog brdskog terena (doduše više u spustu nego u usponu), što je nakon dvadesetak kilometara po ravnom i otvorenom došlo kao višestruko osveženje.

Neki su se kasnije žalili na nekakav haos pri overi cilja, ali, da budem iskren, zapisnički sto je funkcionisao sasvim solidno, bar kad sam ja stigao (nekih 3,5 sata nakon starta).

Izmenu cele trase samo 24 časa pre starta trke neću komentarisati jer nisam dovoljno upućen u razloge za ovaj potez.

Naravno, na neke (sporedne) stvari na Dunavskim Čarolijama nikad nisam imao primedbe, a to su pre svega sjajan izbor muzike i točilica sa hladnim pivom na cilju.

Večernju žurku su ulepšali i rumsko-mitrovački pankeri Kofein, koje uvek rado čujem, ali ovog puta nažalost nisam stigao jer sam žurio na neku drugu stranu.

Još nešto što mi se nije ispunilo je i želja da sretnem svog četvoronožnog "prijatelja" od prošle godine; izgleda da ipak nije bilo suđeno da nam se putevi ponovo ukrste...

Ako je ovo bila prilika za popravni nakon slabog 15. izdanja Dunavskih Čarolija, Inđinčani su je uspešno iskoristili.

Pred sam start, (još za kratko) direktor VTL Zoki Vukmanov reče da je ovo bila kvalifikaciona trka koja će odrediti da li će se Čarolije sledeće godine ponovo bodovati u okviru lige, i sudeći po prikazanom najverovatnije hoće. Ako moram da dam ocenu od 1 do 5, od mene ide jedna solidna četvorka.

Iako tu ima još mesta za poboljšanja, Banić i njegova ekipa pokazali su da mogu da se izbore sa nekim problemima, ostaje samo da se vidi kako će trasirati tri staze različite dužine za sledeću godinu. A to ćemo, siguran sam, videti i iz prve ruke.

Nebitno po kakvom vremenu; na pakao smo ionako već navikli.