Žeželj-Bešnjaja i Kragujevački oktobar u junu

Planinarska staza Žeželj-Bešnjaja je popularna izletnička tura u okolini Kragujevca, koja spaja brdo Žeželj i planinu Bešnjaju stazom dužine oko 16 kilometara. Proteklog vikenda Žeželj i Bešnjaju su imali priliku da posete i planinari rumskog planinarskog kluba Borkovac, a gostoprimstvo je ukazalo pedesetak lokalnih planinara, u organizaciji PEK Gora iz Kragujevca, tako da je tura poprimila ozbiljan masovni karakter.

Kragujevac, kao jedan od najvećih i istorijski najznačajnijih gradova Srbije, sam po sebi treba posetiti. Međutim, cilj PK Borkovac proteklog vikenda nije bio grad, već njegova okolina.

Sa domaćinima iz PEK Gora sreli smo se na ulazu u spomen park "Kragujevački oktobar" u Šumaricama, posvećen stravičnom zločinu koji su nemački okupatori počinili 21. oktobra 1941. godine, kada su u znak odmazde za pogibiju 10 i ranjavanje 26 svojih vojnika streljali preko 3000 žitelja Kragujevca, od čega 300 učenika.

Šumarice su jedno tužno i jezivo mesto, gde samo nenormalan čovek ne može da oseti nelagodu i knedlu u grlu.

Zgrada muzeja "21. oktobar", izgrađena 1976. godine
po projektu arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović

Skulptura "Kragujevački oktobar" Nandora Glida

Naši domaćini su nam izašli u susret obezbedivši besplatnu posetu muzeju u sklopu spomen parka (ulaz se inače naplaćuje 150 dinara), ali tura ne samo da me nije impresionirala, već sam ostao prilično razočaran izlaganjem kustosa koji je prezentovao neko revidirano viđenje istorije i bazirao se na neke blago diskutabilne tvrdnje koje nemaju konkretne veze sa kragujevačkim masakrom...

Međutim, šlag na tortu je bila ponuda suvenira u muzejskoj prodavnici, u kojoj se, pored neizbežnih brošura i šolja našao i frizbi (!) sa slikom spomenika "V/3". Kič i neukus u kombinaciji sa krajnjim nepoštovanjem jednog simbola užasnog stradanja nevine dece.

Ružno, tužno i žalosno.

Prostorija u sklopu muzeja sa svetlećim pločicama sa imenima
svih stradalih u kragujevačkom masakru

Spomenik streljanim đacima i profesorima "V/3", Miodraga Živkovića

Turobnost s kojom sam napustio spomen park "Kragujevački oktobar" ipak je uspelo da popravi vedro raspoloženje ekipe na stazi.

Nisam ljubitelj ovako velikih akcija, jer po pravilu idu presporo, sa previše dugih i ne uvek potrebnih pauza. Srećom, izgleda da smo svi bili baš raspoloženi za neke šale i pošalice, pa to razvlačenje skoro da nismo ni osetili.

Sama staza inače nije naročito spektakularna, dosta podseća na nama dobro poznate fruškogorske terene, ali koliko sam upućen omiljena je kod mnogih planinara, ne samo iz ovog kraja. Ipak, ovako masovna poseta očigledno nije dugo viđena, pa se zainteresovao i RTS; snimljen je prilog o akciji, a jedan od intervjuisanih je i naš drug Nenad Radić, koga jedva čekamo da vidimo na televiziji.

Nakon televizije, došla je na red i izjava za radio: multimedijalni drug Radić

Najveće vrednosti staze su vodopad Buk, koji je sa svojih 15 metara pada najviši vodopad u Šumadiji, kao i nekoliko vidikovaca sa kojih se Kragujevac vidi kao na dlanu.

Tu je i stari hrast zapis, koga, po rečima jednog od lokalnih vodiča "tri čoveka ne mogu da obuzmu"; hrast zapis je inače autentična religijska forma uže Srbije, obredno drvo koje ima svoju ulogu u crkvenim litijama. Obično su u pitanju prastara stabla, a o paganskim korenima ove tradicije svedoči cveće koje namernici vezuju za drvo, iz razloga meni lično nepoznatih. U svakom slučaju, interesantna pojava.

Vodopad Buk

Hrast zapis

I mada smo po dolasku na vrh brda Žeželj (486 m.n.v.), na kom se nalaze ostaci planinarskog doma koji je stradao u požaru, mislili da za ceo dan nećemo preći nadmorsku visinu od 500 metara, te da će akcija zapravo biti brdarenje a ne planinarenje, kasnije sam pregledom mape pređene staze uspeo da saznam da smo obišli i nekoliko planinskih kota, uključujući i dva neimenovana vrha na Bešnjaji (550 i 534 m.n.v.).

Za opuštenu nedeljnu akciju sasvim dovoljno. Kad se na to dodaju i divlje jagode i trešnje kojih je skoro sve vreme bilo uz stazu, za previše kritike stvarno nema mesta.

Staza se završila u selu Bukorovac, u prijatnom školskom dvorištu, gde su Rumljani obezbedili pasulj iz kazana, a Kragujevčani hladno pivo i sokove. Iskreno, ne znam šta mi je više prijalo.

Ipak imam i jednu zamerku na ovo završno druženje, a to je da su se i gosti i domaćini nekako držali svako za sebe... Čast retkim izuzecima... Mislim da bi bilo mnogo lepše da smo se bolje upoznali, ali biće valjda i za to vremena.

Nadam se da će kolege iz PEK Gora uzvratiti posetu i da ćemo ih uskoro provesti nekim fruškogorskim stazama i pokazati im neke od lepota našeg kraja.

Mogu da govorim samo u svoje ime, ali verujem da bi se i mnogi članovi PK Borkovac, posebno učesnici jučerašnje akcije, odazvali pozivu na takvo druženje. I to vrlo rado.