U nedelju 10. maja 2015. godine na Subotičkoj peščari je održan drugi po redu memorijal "Mihajlo Kampoš", planinarsko-maratonska smotra koja već polako pretenduje da postane tradicionalna.
Kao i prošle godine, trka se bodovala u okviru Vojvođanske treking lige, sa bitnom razlikom u promeni godišnjeg doba iz kasne jeseni u proleće, a o težini trke (iako ravničarske) dovoljno govori podatak da je najdužu stazu završilo svega 39 takmičara...
Kada sam nakon prošlogodišnjeg učešća na memorijalu napisao kako bih voleo da obiđem ove staze i na leto ili proleće, nisam ni pomišljao da će mi rukovodstvo lige tako lako ispuniti ovu želju i premestiti termin trke s kraja novembra na početak maja.
Utisak koji sam tada imao, da predeli Subotičke peščare izgledaju mnogo lepše pod zelenilom, nije me prevario. Ono što mi tada nije padalo na pamet je da bi ovde i letnji uslovi mogli biti jednako teški kao jesenji, ako ne i teži: umesto kiše dočekala nas je sparina, umesto hladnoće vrelo sunce, a jak vetar je opet bio tu, samo što je ovog puta svaki čas peskom zasipao lica trkača.
Uopšte, ovogodišnja trka možda nije sama po sebi bila ekstremno teška, ali meni je bila jedna od težih do sada, bar kad se govori o ravničarskim akcijama.
Suv, rastresit pesak vrlo je zahtevna podloga, ne daje čvrst oslonac i pušta stopalo da klizi i šeta, što može biti vrlo nezgodno. Iz iskustva, na takvom terenu mnogo je lakše trčati nego hodati, jer je pri trčanju stopalo kraće u kontaktu s tlom, tako da je i moja taktika za ovo kolo bila trkačka.
Sama staza, bar ona najduža, malo se razlikovala od one od prošle godine. Neke deonice su zamenjene, nekima je obrnut smer, ukinute su neke kontrolne tačke a uvedeno je nekoliko obaveznih revizija...
Sve u svemu, organizatori su se potrudili da skoro ista staza deluje svežije i zanimljivije, ali to ipak i nije bilo tako teško s obzirom na mnoštvo pešačkih trasa kroz peščaru.
Nisam siguran koliko mi je ideja o trčanju u maltene saharskim uslovima bila dobra, naročito kad se uzme u obzir tek završena sezona slava i proslava, ali iskreno ne mogu da kažem da mi nije išlo.
Prvih dvadesetak kilometara sam pretrčao uz tek nekoliko šetačkih epizoda, ali onda je usledio jedan period krize izazvan pre svega žuljevima (rezultat podloge, ne sećam se kad sam ih poslednji put imao) i blagim grčevima (što mislim da će najpre biti rezultat bančenja tokom prethodne nedelje), koji se na kraju završio tako što sam negde oko 25. kilometra i definitivno odustao od trčanja...
Nije pomogla ni automotivacija obećanjima hladnog piva na cilju, tako da sam poslednjih petnaestak kilometara ipak ispešačio, uz tek povremenih stotinak metara trčanja ili manje, koji su me samo uverili da treba da završim trku lagano.
 |
| Nepoznati kolega se sa nezgodnim terenom izborio na vrlo inventivan način |
 |
| O radosti kad ugledah ovu tablu! |
Ipak, i pored sve muke, moj konačni plasman uopšte nije bio loš, a ako se ne varam postavio sam i lični rekord na stazi ove dužine. Same brojke i nisu tako bitne.
Postoji samo jedan čovek na svetu protiv koga volim da se takmičim i ovog puta sam ga (opet) pobedio. Ili je on pobedio mene, zavisi kako se gleda. Nije ni to toliko bitno.
Šta je bitno? Bitno je da je (i) ove godine organizacija akcije bila besprekorna: staze su bile odlično obeležene i pripremljene, kontrolori i ostali dežurni na stazi i startu/cilju bili su na visini zadatka, svi učesnici su imali obezbeđeno osveženje u vidu vode, slatkiša i slaniša i voća, na kraju su najbolji dobili medalje, a svi učesnici i diplome, bedževe i vrlo simpatičnu pločicu sa maskotom akcije (verovatno mrmota, ali nisam sto posto siguran u to).
U svakom slučaju, ne sumnjam da će direktor Zoki i ostatak ekipe iz subotičkog Spartaka i ove godine biti među najboljim organizatorima kola Vojvođanske treking lige, iako do kraja ovogodišnjeg takmičenja ima još pet kola. A sledeće je već 14. juna na Carskoj bari...
Нема коментара:
Постави коментар